Domaćin i svi ukućani na Božić oblače najsvečanije odelo, i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu liturgiju. Posle službe u crkvi se prima nafora i prvo se ona uzima na Božić. Ljudi se pozdravljaju rečima: "Hristos se rodi!" i otpozdravljaju: "Vaistinu se rodi!" Valja napomenuti da se ovako pozdravlja i govori sve od Božića do Bogojavljenja.

Položajnik - Na Božić, rano pre podne, u kuću dolazi specijalni gost, koji se obično dogovori sa domaćinom, a može biti i neki slučajni namernik, i on se posebno dočekuje u kući, i zove se položajnik. Položajnik pozdravi dom Božićnim pozdravom, ljubi se sa ukućanima i odlazi kod šporeta. Otvara vrata na šporetu ili peći, ranije na ognjištu, džara vatru i govori zdravicu: "Koliko varnica, toliko srećica, Koliko varnica toliko parica (novca) Koliko varnica toliko u toru ovaca, Koliko varnica toliko prasadi i jaganjaca, Koliko varnica, toliko gusaka i piladi, A najviše zdravlja i veselja, Amin, Bože daj".

Položajnik simvolički predstavlja one Mudrace koji su pratili zvezdu sa Istoka i došli novorođenom Hristu na poklonjenje. Domaćica posle toga posluži položajnika, i daruje ga nekim prikladnim poklonom. On je čovek, koji na Božić, i za celu narednu godinu donosi sreću u kuću.

Česnica - Rano ujutro na Božić posle Svete Liturgije, domaćica zamesi testo od kojeg peče pogaču, koja se zove česnica. U nju se stavlja zlatni, srebrni ili obični novčić, odozgo se bode grančicom badnjaka, i ta česnica ima ulogu slavskog kolača na Božić. Kada česnica bude pečena, iznosi se na sto gde je već postavljen Božićni ručak. Domaćin od pečenice za Božić seče najpre levu plećku, glavu i deo od rebara. Kada svi stanu za sto, domaćin zapali sveću, uzima kadionicu, okadi ikone, kandilo i sve prisutne, preda nekom mlađem kadionicu koji kadi celu kuću. Peva se božićni tropar i čita se "Oče naš". Kad se molitva završi pristupa se lomljenju česnice. Česnica se okreće kao slavski kolač i na kraju lomi. Ona se lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. Kada se završi lomljenje česnice, ukućani jedni drugima čestitaju praznik i sedaju za trpezu.


Kako je ustanovljen Božićni post

Ustanovljavanje Božićnog posta, kao i drugih višednevnih postova se odnosi na drevna vremena hrišćanstva. Već od IV veka sv.Amvrosije Milanski, Filistrije, blaženi Avgustin pominju u svojim delima Božićni post. U V veku je o Božićnom postu pisao Lav Veliki.

Prvobitno je Božićni post trajao za jedne hrišćane sedam dana, a za druge – malo duže. Na saboru 1166 godine koji je održan u vreme konstantinopoljskog patrijarha Luke i vizantijskog cara Manuila svim hrišćanima je bilo naređeno da poštuju 40 – dnevni post uoči velikog praznika Hristovog Rođenja.

Antiohijski patrijarh Valsamon je pisao, da “je sam svjatiješi patrijarh rekao da iako dani tih postova (Uspenjskog i Božićnog) nisu određeni pravilom, potrudimo se međutim da sledimo nepisano crkveno predanje i dužni smo da postimo …od 15 dana novembra”.

Božićni post je poslednji višednevni post u godini. Počinje 15 (28 po novom) novembra i traje do 25 decembra (7 januara), traje četrdeset dana i zbog toga se u Crkvenom ustavu naziva Četrdesetnicom, kao i Veliki post. Pošto post hranom počinje na dan praznika sv.apostola Filipa (14 novembra po starom), onda se još naziva i Filipovim.


Zbog čega je ustanovljen Božićni post

Božićni post je zimski post, i služi nam za osvećenje poslednjeg dela godine tajanstvenim obnovljenjem duhovnog sjedinjenja sa Bogom i pripremom za praznovanje Hristovog Rođenja.

Lav Veliki piše: “Samo poštovanje uzdržanja je određeno u četiri vremenska perioda, kako bismo u toku godine spoznali da nam je neprestano neophodno očišćenje i da pri rasejanosti života uvek treba da se trudimo da postom i milostinjom čistimo greh, koji se umnožava zbog telesnih slabosti i nečistote želja”.

Prema rečima Lava Velikog, Božićni post je žrtva Bogu za sakupljene plodove.

“Kao što je nama Gospod podario ovozemaljske plodove, - piše svetitelj – tako i mi u vreme tog posta treba da budemo darežljivi prema siromašnima”.

Prema rečima Simeona Solunskog, “post Božićne Četrdesetnice izobražava post Mojsija, koji je postivši četrdeset dana i četrdeset noći dobio na kamenim tablicama Božije zapovesti. A mi, posteći četrdeset dana primamo živu Reč od Djeve, ne nacrtanu na kamenu, već ovaploćenu i rođenu, i prisajedinjujemo se Njegovoj Božanskoj ploti”.

Božićni post je ustanovljen radi toga da bismo se pre dana Hristovog Rođenja očistili pokajanjem, molitvom i postom, kako bismo čista srca, duše i tela mogli sa strahopoštovanjem da dočekamo Sina Božijeg Koji se javio svetu, i da bi Mu pored običnih darova i žrtvi, prineli naše čisto srce i želju da sledimo Njegovo učenje.


Kako se počelo sa praznovanjem Hristovog Rođenja

Početak ovog praznika se odnosi na apostolska vremena. U Apostolskim postavkama se kaže: “Poštujte bratijo dane praznične, a najpre dan Hristovog Rođenja, koji treba da praznujete u 25-i dan desetog meseca” (decembra). Tamo je još rečeno: “Dan Hristovog Rođenja da se praznuje jer je ljudima data blagodat rođenjem Božije Reči od Marije Djeve na spasenje svetu”.

U II veku na dan Hristovog Rođenja, 25 decembar (po julijanskom kalendaru) ukazuje Kliment Aleksandrijski.

U III veku na praznik Hristovog Rođenja napominje sv.Ipolit.

U vreme gonjenja hrišćana od strane Dioklecijana, početkom IV veka, 303 godine, 20 000 nikodimijskih hrišćana je bilo spaljeno u hramu na sam praznik Hristovog Rođenja.

Od tog vremena kada je Crkva dobila slobodu, i postala vladajuća u Rimskoj imperiji, praznik Hristovog Rođenja nalazimo rasprostranjenim u celoj Vaseljenskoj Crkvi, kako se to može videti iz pouka sv.Jefrema Sirina, sv.Vasilja Velikog, Grigorija Bogoslova, Grigorija Niskog, sv.Amvrosija, Jovana Zlatoustog i drugih Otaca Crkve IV veka, na praznik Hristovog Rođenja.

Nikifor Kalist, pisac iz XVII veka, u svojoj crkvenoj istoriji piše da je car Justinijan u VI veku ustanovio praznovanje Hristovog Rođenja po celoj zemlji.
U V veku je to bio Patrijarh Konstantinopoljski Anatolije, u VII Sofornije i Andrej Jerusalimski, u VIII sv.Jovan Damaskin, Kozma Maumski i German, Patrjarh Carigradski, u iX prepodobna Kasija i drugi, imena koja nam nisu poznata, a koji su za praznik Hristovog Rođenja napisali mnoge sveštene pesme, koje se i danas čuju u crkvama pri proslavljanju svetlog Hristovog praznika.


Kako se hraniti u toku Božićnog posta

Ustav Crkve uči od čega se treba uzdržavati u vreme postova – “svi koji blagočestivo poste strogo treba da poštuju ustave o vrsti hrane, to jest da se u postu uzdržavaju od neke hrane, ne kao od skverne, već kao neprilične postu i zabranjene od strane Crkve. Hrana, od koje se treba uzdržavati u vreme posta je sledeća: meso, sir, buter, mleko, jaja, a ponekad i riba, u nekim postovima”.

Pravila uzdržanja koje je Crkva propisala za Božićni post su isto toliko stroga koliko i za Petrovski post. Pored toga u ponedeljak, sredu i petak Božićnog posta ustavom je zabranjena roba, vino i ulje, i dozvoljena je samo hrana bez ulja (suhojedenje) samo posle večernje. Ostalim danima – u utorak, četvrtak, subotu i nedelju – je razrešeno da se uzima hrana sa biljnim uljem. Riba je u toku Božićnog posta razrešena subotom i nedeljom i na velike praznike, naprimer na praznik Vavedenja u hram Presvete Bogorodice, na hramovne praznike i na praznike velikih svetitelja, ukoliko ti dani padaju u utorak ili četvrtak. Ukoliko ti praznici padaju u sredu ili petak, onda je razrešenje samo na vino i ulje.

Od 20 do 25 decembra (po starom kalendaru) post se pojačava, i u tim danima čak ni subotom ni nedeljom nije dozvoljena riba. Međutim upravo u te dane pada proslava građanske Nove godine, i mi hrišćani treba da budemo posebno trezveni kako veseljem, pijenjem vina i uzimanjem hrane ne bismo narušili strogost posta.

Posteći telesno, istovremeno je potrebno da postimo i duhovno. “Posteći bratijo telesno, postimo i duhovno, i raskinimo sve veze sa svakom nepravdom”, - zapoveda Sveta Crkva.

Telesni post bez duhovnog ne doprinosi ništa za spasenje duše, već nasuprot tome može da bude i duhovno štetan, jer čovek uzudržavajuči se od hrane, ispunjava se svešću o sopstvenom preimućstvu zbog toga što posti. Istinski post je povezan sa molitvom, pokajanjem, uzdržanjem od strasti i poroka, iskorenjenjem zlih dela, opraštanjem uvreda, uzdržanjem od supružničkog života, sa izbegavanjem zabava i gledanja televizora. Post nije cilj, već sredstvo – sredstvo za smirivanje svog tela i očišćenje od grehova. Bez molitve i pokajanja post je samo obična dijeta.

Suština posta je izražena u sledećoj crkvenoj pesmi: “Posteći od hrane, dušo moja, a ne čisteći se od strasti, - uzalud se tešimo nadanjem: jer ukoliko ti post ne donese ispravljenje, biće mrska Bogu, kao lažna, i upodobiće se zlim demonima, koji nikada ne jedu”.

Neki smatraju da u današnjoj siromašnoj situaciji u Rusiji, kada se plate ne isplaćuju, kada mnogi nemaju novca, post nije tema za razgovor. Setimo se reči Optinskih staraca: “Oni koji ne žele da poste dobrovoljno – postiće nedobrovoljno…”

Šta treba jesti na Badnji dan

Poslednji dan Božićnog posta se naziva Badnji dan (sočeljnik), jer ustav nalaže da se tog dana jede žito. Žito se sprema od zrna pšenice. Ono je prihvaćeno radi podražavanja postu Danila i trojice dečaka, koji se spominju uoči praznika Hristovog Rođenja, koji su se hranili zrnevljem, kako se ne bi oskvernili od paganske trpeze (Dan. 1, 8), - i saglasno rečima Jevanđelja: “Carstvo nebesko je kao zrno gorušično koje uzme čovjek i posije na njivi svojoj. Ono je, istina, najmanje od sviju semena, ali kad uzraste, veće je od svega povrća, i bude drvo da ptice nebeske dolaze i nastanjuju se na granama njegovim” (Mt. 13, 31-32).

Kod pravoslavnih hrišćana se na Badnji dan sačuvao blagočestivi običaj da se ništa ne jede do prve večernje zvezde, koja podseća na pojavu zvezde na istoku, koja je objavila Rođenje Gospoda našega Isusa Hrista.

Na Badnji dan je propisano da se jede samo jednom dnevno posle Božanske Liturgije. Za trpezom po pravilu Crkve ustanovljeno da se jede “sa uljem. Sir, i tome slično, kao i ribu nikako ne smemo da se drznemo da jedemo”.


Iz knjige: “Kako provesti Božićni post, Božić i praznike”
Moskovski sretenjski manastir